Karate jača zdravlje vašeg deteta
Karate za decu izgrađuje borbeni sklop ličnosti. Sama borilačka veština je takva da kod dece podstiče unutrašnju snagu. Ona je presudna za podizanje imuniteta organizma. Uz dodatni angažman učitelja karatea na podizanju motivacije i pravilnom vaspitnom usmeravanju, karate za decu postaje svojevrsna škola života zasnovana na zdravstvenim principima.
Današnje vreme je takvo da virtuelna stvarnost sve više zamenjuje življenu. Konzumiranjem sadržaja sa televizije i igranjem igrica, deca zamenjuju svet za svet. U virtuelnom svetu ona su aktivna. Ona se kreću, doživljavaju snažne emocije, empatišu se i poistovećuju sa virtuelnim junacima, postaju uvučeni u zabavnu mašineriju smišljenu tako da privuče pažnju, zarobi i uguši volju za stvarnim životom. Onim životom u kojem se manje kreću, zbog čega njihovo telo gubi prirodne funkcionalnosti.
S druge strane, primećujemo kod dece nedostatak pažnje, hiperaktivnost, nevoljne pokrete, gubitak unutrašnjeg mira. Sve je ovo takođe rezultat virtuelnih multimedijalnih nadražaja. Sa karateom se uči svesna kontrola jer deca svesno upoznaju svoje telo, disanje, svoje emocije i voljno usmeravaju energiju kroz pokrete.
Karate vežbamo bosi. Tako ostvarujemo energetsku vezu sa zemljom, ali i aktiviramo mišiće stopala, čime se popravlja njihov svod. U izvođenju karate tehnike aktivirani su podjednako svi mišići na telu. Pokreti su praćeni mentalnom koncentracijom. To doprinosi ravnomernom fizičkom razvoju, a istovremeno i jačanju duha. Raznovrsnost karate tehnika i kompleksnost pokreta pozitivno utiču i na mentalni razvoj, na povećanje IQ-a. Posebno kod mlađih vežbača.
Ove karakteristike karatea čine ga često preporučivanim od strane pedijatara, kako kao prevencija od raznih razvojnih anomalija, u narodu poznatih kao: ravni tabani, kriva kičma, spuštena ramena, pileće grudi, x-o noge, tako i kao terapijsko sredstvo da se isprave.
Mi smo pristup karateu prilagodili deci.
Sensei Funakoši Gičin (1868-1957), sistematizator karate tehnike i tvorac modernog karatea (kao i našeg Šotokan stila), u svojoj autobiografiji piše sledeće o vezi između njegovog zdravlja i bavljenja karateom:
“Bio sam bolešljiva beba i slabašno dete; zbog toga je bilo savetovano, u vreme dok sam još bio sasvim mali, da bi trebalo da počnem da izučavam karate, u cilju prevazilaženja tih nedostataka. Tako sam i postupio, ali u samom početku sa veoma malim interesovanjem. Međutim, u drugoj polovini moga školovanja u osnovnoj školi, nakon što je moje zdravlje počelo osetno da se poboljšava, počelo je da raste i moje interesovanje za karate.
Ubrzo sam otkrio da me je karate u potpunosti opčinio. Želeći da ovladam njime, prionuo sam duhom i telom, srcem i razumom. Bio sam slabašno, neodlučno i povučeno dete; u vreme kad sam se zamomčio, osećao sam se snažnim, energičnim i otvorenim.
Kad se osvrnem na devet decenija mog života – od detinjstva, preko mladosti, zrelosti do (koristeći izraz koji ne volim) starosti – jasno mi je da, zahvaljujući mojoj posvećenosti karate-dou, nijednom nisam morao da tražim pomoć lekara. Nikada u životu nisam posegnuo ni za kakvim lekom, za pilulama, eliksirima, čak ni za jednom injekcijom. Zadnjih godina me prijatelji optužuju da sam besmrtan; to je šala na koju mogu jedino da odgovorim ozbiljno, ali jednostavno – moje telo je tako dobro utrenirano da suzbija sve bolesti”.