Sport za dete je pre svega druženje
Sport za dete je, pre svega, druženje. Druženje je detetu važno zato što kroz njega ono oseća da je bitno i dobija potvrdu sopstvenih vrednosti. Ako je za dete to najvažnija stvar, onda treba da bude i za roditelje.
U članku se bavimo mlađom decom, vrtićkom i osnovnoškolskom. Među njima postoji upečatljiva razlika između mlađih i starijih, posebno kada su u pitanju njihove psihološke karakteristike, pa samim tim i izbor sporta. Deca do 7-8 godine više će tražiti potvrdu od strane odraslih, dok će onoj starijoj više značiti potvrda od strane vršnjaka.
Deca do 7-8 godina starosti
Mlađa deca se vezuju za one koji se bave njima. Prihvataju ih. S obzirom na to da su deca hiper senzitivna, ili energetske antene, ona se na razini energije opredeljuju za nekoga. Oni koji rade s decom, uglavnom rade svoj posao jer to vole i deca to osećaju. Zato se vezuju brzo. Dugo ostaju odana. Vole da budu blizu tih koji rade s njima. Njihova želja da budu pored te osobe je u tome što se pored nje osećaju važno, osećaju da vrede, osećaju se posebno. Da li im je bitno da nešto uče i kako napreduju? Pa, ne. Na ovom uzrastu, još uvek ne. Dakle, da li je važno kojim se sportom bave na ovom uzrastu. Dakako, ne. Važno je da im bude zabavno i da se pored osobe koja radi s njima osećaju dobro.
Počinju da pružaju otpor prema tom sportu kada njihova očekivanja postanu nezadovoljena. To može da se desi kada neko od dece iz grupe privlači posebnu pažnju ili kada ima previše dece. Treneri tada nisu u mogućnosti da se posebno posvete svakom detetu onoliko koliko ono u datom trenutku želi. Tada dete počinje da stvara otpor, koji može dovesti do toga da ono neće više da bude deo te aktivnosti. Dakle, opet nema veze sa sportom koji se vežba, nego sa odnosom između njega i trenera, tj. osećaja da prestaje da bude onoliko posebno i važno koliko je bilo u početku.
Mlađa deca hoće da idu tamo gde ide više drugara. To je u vezi sa ljudskom prirodom. Ali, ona nisu tamo da bi gradila prijateljske veze, već se vezuju za trenera i kroz njega traže ličnu potvrdu.
Deca od osme-devete godine, a posebno nakon jedanaeste
Starija deca, već od neke osme-devete godine, a posebno nakon jedanaeste, već počinju da traže i druge vrste potvrda ličnih vrednosti. S jedne strane, traže objektivnije javno priznanje, a s druge, traže i potvrdu sebe i sopstvene veličine u grupi vršnjaka. Samim tim postaje im važnije kojim se sportom bave. Sada više nije bitan faktor gde ide većina drugara, nego na koji sport idu neki posebni prijatelji, pošto su te vrste veza sada već ozbiljnije.
U ovom periodu im je važno kojim se sportom bave. Prvo će birati onaj koji im zvuči zanimljivo, koji je u trendu, ili neki prema kome njihovi roditelji imaju afiniteta. Kada probaju i osete da im ide, ona ostaju. To im daje potvrdu ličnog kvaliteta. Ako nemaju odmah uspeha onoliko koliko od sebe to očekuju, ili su slabija u poređenju s nekim koga su odabrali za reper, neće gajiti pozitivna osećanja i gledaće da ga napuste. Tada može da prestane interesovanje za sport uopšte.
Sport za dete jeste i treba da bude druženje i izgradnja karaktera
Da li neko dete trenira da bi se socijalizovalo? Da li uporno ide na treninge da bi bilo zdravo, ispravilo držanje, razvilo samopouzdanje? Da li je razlog odlaska na sport razvijanje radnih navika? Sve što je roditeljima bitno, deci nije ni na kraj pameti. A kad je u pitanju uspešnost, tu je sport neumoljiv. Samo jedan može biti broj jedan. Šta je sa svima ostalima? Moraju pristati na to da je važno učestvovati, kao utehu za poraz. Tu se sportski stručnjaci slažu da je bitno naučiti gubiti, jer c’est la vie.
Autor ovih redova se ne slaže s tim. Neka mikro takmičenja, kao deo igre, su svakako zabavna. Prijateljski mečevi u bilo kom sportu. Ali kada krene borba za plasman, za medalje, kada krenu neiscrpni treninzi koji uspešniju decu pretvaraju u male gladijatore, a onu manje uspešnu otpisuju kao drugorazrednu, kada ambicija pokrene predatorske strasti, da li i onda pričamo o dečijem sportu?
Postavlja se i pitanje da li deca, ona preostala – uspešnija deca, nastavljaju da vežbaju za sebe, ili za trenere, za publiku, za roditelje. A šta je sa onom decom koja nisu ušla u prvi tim? Pristaju da budu drugoligaši? Da li je to u prirodi čoveka?
Autor ovih redova smatra da organizovana fizička aktivnost za decu ne treba da bude u svojoj srži takmičarska. Sport za dete je pre svega druženje i izgradnja karaktera. Sve ostalo treba pomeriti za neko vreme kada dete krene samo za sebe da odlučuje, što je individualno od deteta do deteta, ali nikako pre neke četrnaeste-petnaeste godine.
Naša škola karatea nije samo škola sporta, to je škola života
Mi učimo decu da karate vežbaju zbog sebe. Težimo da postanu vešti da bi ovladali sobom. U okviru svakog časa kod nas postoje takmičenja u kojima se ne gubi. Osvešćavamo kod dece da se takmiče sama sa sobom. Kad osete da su umorna, da ne mogu više, motivišemo ih da tada pale posebni pogon. Tada jačaju volju. Tako postaju bolji ljudi.
Svako od karatea dobija onoliko koliko u njega uloži. To je naš put. Put majstorstva. Put ovladavanja sobom. Put kontrole. Put razvoja karaktera. Karate put.
Uz pravilno usmeravanje misli, uz mentalne podsticaje, razvoj unutrašnje motivacije, karate veština nije cilj po sebi, već metod da se dođe do spoznaje mnogo važnije stvari. Najvažnije stvari u životu. Do samospoznaje.
Autor ovih redova, u trenutku pisanja ovog članka, već dvadeset godina podučava decu i mlade. Iz iskustva tvrdim da svako dete može razumeti i najapstraktniju tvrdnju, kao što je: „Um kao ravna površina vode“, ako se ona prevede na njemu razumljiv jezik i poveže se sa njegovim iskustvom. Naša škola karatea nije samo škola sporta. To je škola života. Naša misija je da svako dete koje prođe kroz nju, ponese sa sobom deo učenja, ma gde dalje išlo – na odnose u kući, na ulicu, u školu, u neki drugi klub, na neki drugi sport. Mi širimo ljubav i poštovanje koje deca razvijaju prema sebi, prema drugima i prema svom okruženju.