Vaspitavanje dece za odgovornost i samostalnost
“Ah, do kada će više biti neodgovorni i nesamostalni?! Hoće li ikad odrasti?”
Deset godina kasnije
“Ah, do kada će više biti neodgovorni i nesamostalni?! Hoće li ikad odrasti?”
Posle narednih deset godina, opet ista priča.
Kako? Zašto? Možda im je uskraćena prilika da budu samostalni i odgovorni?
U očima roditelja deca najčešće nikad nisu dovoljno spremna da preuzmu odgovornost i osamostale se. “Neka, mama će!” “Pusti, tata će, tako je brže!”
Roditeljstvo je komplikovana služba, koja zahteva deset očiju, dvadeset ušiju, trideset usta i stotinu ruku, jedno kao svemir veliko srce i božansku mudrost. Idealni roditelj je mitološko biće. Stvarni roditelj umorno je biće na ivici nervnog sloma.
Uz svu ljubav prema deci i sav onaj stres koji nastaje usled težnje ka idealnosti svoje uloge, roditelji lako pogrešno protumače šta ta uloga ima za cilj.
Umesto da im pruže večno utočište, decu treba da pripreme za put.
‘Tica koja je rođena u kavezu misli da je letenje bolest. Ovo se dešava i sa prezaštićenom decom. Ona kad stasaju za život ne znaju da razviju krila. Priroda ih zove, ali ne vredi. Mehanizam za letenje im nije razvijen tako da bi bio funkcionalan.
Neke će vetrovi istrgnuti iz porodičnog gnezda i naterati ih da polete. Kako će se snaći, zavisi od toga koliko su prilagodljivi. A dok su bili deca, zavisilo je od njihovih roditelja. Mogli su da ih pripreme za let. Kako? Lako. Tako što su mogli da im daju zaduženja: neke obaveze u kući, oko sređivanja njihovih stvari, sobe, školskih obaveza, obaveza u vezi sa vanškolskim aktivnostima. Mogli su da ih uče da se snalaze u kuhinji, i uopšte da daju svoj doprinos u domaćinstvu.
Umesto što su od njih pravili decu kojoj je sve po taman, trebalo je da ih puštaju da se suočavaju s neprijatnostima, da nauče da ne može biti uvek sve po njihovom, da im ne ublažavaju bol i ne olakšavaju tegobe.
Nije lako. Čini se teže, nego: “Mama će!”, “Tata će!”, ali je mnoooogo korisnije za njih.
Kako početi sa vaspitavanjem dece za odgovornost i samostalnost?
Pristupiti vaspitavanju dece za odgovornost i samostalnost zahteva pripremu. Na prvom mestu se treba naoružati strpljenjem. Sledi spremnost griženja za jezik. Nipošto ne dozvoliti ljutnji da pruzme kontrolu nad ponašanjem. “Ommm!” Treće, i najvažnije, zadržati svest o tome da se sve radi u interesu deteta.
Nakon ovih unutrašnjih priprema, slede i one vidljive. Razgovor s detetom. Ukazati mu na to šta mama i tata rade po kući, zatim šta rade umesto njega, a potom sledi dogovor šta ono može da preuzme kao svoju obavezu.
U početku može ispasti baš dobro i zabavno, ali će dete, čim prestane da mu bude zanimljivo, pokušati da se izvuče. Tad ne treba popustiti.
Potrebno je oko dve nedelje upornosti da bi prestao otpor i još toliko da bi se stekla rutina.
Kad neko vreme prođe i dete stasa za nove obaveze, treba da se nadogradi.
Izvršavanje kućnih obaveza ne treba da bude nagrađeno. To je prosto detetova obaveza. U početku ga treba pohvaliti, ali ne baš redovno. Kasnije čak ni to. Nagraditi dete što mu je sređena soba je isto što i nagraditi ga što diše. To je prosto nešto što treba da se radi. Zato i jeste obaveza. Radost što dete održava sobu čistom i urednom, umesto pohvalom, roditelj može pokazati zagrljajem.
Kao što održava ličnu higijenu i higijenu prostora u kom živi, dete tako treba da vodi računa i o svojoj školi i vanškolskim aktivnostima. Treba da zna svoj raspored i samo da se priprema.
Dajemo uzorni primer kako dete koje trenira karate vodi računa o svojoj opremi.
Ovo, svakako, može da se preslika na bilo koji drugi sport ili bilo koju aktivnost na koju dete ide.
Dodatne korisne informacije za decu koja treniraju
Ako je dete išlo pre podne u školu, onda treba da je završilo sa obrokom jedan sat pre treninga.
Kada se vrati s treninga, ide blaga večera. Potom tuširanje i pranje zuba. Idealno bi bilo da posle treninga ne gleda televiziju, niti mobilni telefon. Umesto toga može druženje, knjiga i u devet u krevet.
Ako ide posle podne u školu i roditelji mu donose ranac sa sportskom opremom da bi stiglo na vreme, onda dete ima obavezu da se spakuje pre škole. Da ne bi treniralo gladno, roditelj može da mu donese neki lak i energetski jak obrok, kao što je banana, ili pločice sa žitaricama. Može i šaka oraha ili nekog drugog jezgrastog voća. To ne znači da posle treninga treba da obilato jede, jer će pokvariti san.
Karate opremu je dovoljno prati jednom nedeljno, ali je svaki put posle treninga potrebno izvaditi iz ranca i vetriti. To takođe treba da je detetova obaveza.
Ovo su minimalni uslovi za samostalnost i odgovornost, a opet tako preko potrebni, jer izgrađuju čoveka.
Optimalna starost deteta za početak ovakvih aktivnosti je 7 godina, ali može i već sa 5.